О књизи: година / „...У један сат по поноћи вратио се у своју канцеларију. Послао је слугу, који је запалио свеће, и, бацивши се у столицу поред огњишта, покрио лице обема рукама. Никада раније није осетио такав умор - физички и психички. Цело вече је провео са пријатним дамама и образованим људима; неке од дама су биле лепе, скоро сви мушкарци су се одликовали својом интелигенцијом и талентом - он је сам говорио веома успешно, па чак и сјајно... и, уз све то, никада пре оног „таедиум витае“, о коме су већ говорили Римљани. , то „гнушање на живот” - таквом неодољивом силом га није заузело, није га угушило. Да је био мало млађи, плакао би од меланхолије, од досаде, од раздражености: једка и горућа горчина, као горчина пелина, испунила му је сву душу. Нешто упорно мрско, одвратно тешко окруживало га је са свих страна, као мрачна јесења ноћ; и није знао како да се ослободи ове таме, ове горчине. Није било наде за спавање: знао је да неће заспати…»